Постојећи наставни програм физике у гимназији је осмишљен тако да се области ређају током школовања као на покретној траци: механика се изучава у првом разреду, термодинамика, електростатика и једносмерна струја наредне школске године и слично за остале области. Вероватно се таква линеарност појављује и код других предмета. Ако узмемо механику у разматрање, неки садржаји су захтевни за просечног петнаестогодишњака: разумевање изолованог физичког система, математички записи једначина у оквиру динамике ротације, појам инерцијалне силе и низ других садржаја. У погледу постојећег програма за други разред, млади људи у узрасту од шеснаест година теже разумеју појам ентропије, Максвелове расподеле брзина молекула и понашања диелектрика.

Наставни програми би требало да садрже могућност повратка на изучаване области, али са ширим и потпунијим приступом, у трећем и четвртом разреду када млад човек може лакше да их прихвати. На пример, математички записи једначина динамике ротације подразумевају солидно познавање векторског производа, а то се изучава у оквиру математике у каснијим разредима. Већи део поглавља о механичким таласима и звуку може да се изучава у првом разреду док је Боров модел атома прихватљив за узраст другог разреда. Добитак би био и обнављање наученог у каснијим разредима.

Према томе, током прва два разреда предмет учења би биле све области, али сажете у складу са узрастом и постојећим знањем. Могућност одабира усмерења треба оставити за више разреде гимназије, тако да би предложена структура наставних програма била у складу са интересовањима ученика. Постојећи модел наставних програма инсистира на квантитету наученог – што није добро – већ је паметније имати мањи обим садржаја који су усвојени са разумевањем. Циљ не треба да буде формално испуњавање мањкавих садржаја већ неговање склоности према учењу и критичког промишљања у складу са узрастом.