Дуги низ година примећујем једну лошу особину прилично великог броја ученика у гимназији: да се знање доступно на интернет мрежи користи са циљем једноставног копирања садржаја у току писања радова, без улагања труда у току претраге садржаја и упоређивања информација са различитих веб места. Такав прилаз садржајима је изражен код млађе гимназијске популације и није лако увести ред и преусмерити их према нормалним и пожељним методама учења. Парадокс је да се то дешава код популације за коју се тврди да је срасла са употребом информатичке технологије. А парадокс је и нарастајућа површност у време обиља образовних садржаја.

Природно је да се млади људи науче да је коришћење туђег труда исто што и не посезање за туђом имовином. Површан, некритички, прилаз различитим изворима информација ће створити одрасле људе са сличним особинама личности када се нађу у разним животним ситуацијама. Не постоји начин да се било каквим правничким нормама пропише однос младог човека у средњој школи према употреби доступног знања путем интернет мреже. Тај део терета треба да изнесе наставни кадар кроз рад са њима.