Изгледа ми да се проблемом садржаја и изгледа гимназијских уџбеника, нажалост, највише баве фирме са циљем да увећају своје за наше прилике иначе велике зараде. Уџбеник јесте битан извор знања за просечног гимназијалца, али није кључно средство за постизање битних циљева у погледу њиховог формирања:

• способног да критички размишљања
• стицање солидне основе за широко образовање
• неговање хуманог карактера

У току гимназијског образовања треба користити предности разних електронских медија, јер нема потребе да се у том узрасту врши инсистирање да уџбеници треба да буду искључиво у папирном облику. То подразумева стварање националне платформе за учење. Трошак постоји, поготово у погледу техничке разраде платформе, али улагање у најдрагоценији ресурс – младе људе – ће се  исплатити.

Лекције би могле да буду приказане комбиновано: у основи је наравно текст, али обогаћен видео садржајима које пружају различите платформе. Неке платформе дају могућност интерактивности у току учења. Лекције би садржавале и питања или тест са циљем да се ученику пруже информације о квалитету усвојеног знања. Добит је и што би се родитељи ослободили баласта плаћања уџбеника.

Уџбенике треба да пишу они који раде са узрастом ученика – наставно особље у гимназијама. Вишегодишње искуство у раду може одлично да усмери аутора у томе колико  информација треба да садржи лекција, на који начин ће садржај бити приказан и који сегменти градива представљају потешкоћу у току учења. Подразумева се да би аутори и рецензенти уџбеника, изабрани на конкурсу, морали да буду плаћени од стране државе за ту врсту посла.